Život ide dalje

Od kada znam za sebe, znam i za nju. Zvala se Ana, imala je smeđu kosu, smeđe oci i mogu slobodno reci da je bila najslađa i najsimpaticnija djevojka u gradu. Ali ona toga nije bila svjesna. Uvek je zeljela da bude opasnija, bolja riba od drugih. Da nije bilo te njene sulude zelje ne bi bilo ni ove price.
     Imala je 16 godina, bila je drugi razred srednje skole. Uvek je bila odlican đak, lijepa kao lutka, pametna kao pcelica, ali lakomislena.
     U osmom razredu osnovne skole po prvi put je osjetila bol, ali onaj pravi. Po prvi put je osjetila sta znaci izgubiti ljubav, po prvi put joj se ucinilo da nema razloga za srecu. Povukla se, nije nigde izlazila, od one vesele i nasmijane djevojke koja je zivela za izlaske nije ostalo ni traga. Isla je u skolu, ucila za prijemni, pokusavala da preboli Marka i njihovu neostvarenu ljubav. Cekala je ljeto.
     Polozila je prijemni, upisala se u skolu koju je zelela. Marka jos nije bila sasvim preboljela, ali joj je dosadilo da place zbog njega, da pise tuzne stihove, slusa "njihove" pesme, zatvara se u sebe.
     Pocela je izlaziti,ludirati,zabavljati se. Svake nedelje je imala novog decka. Nijednog nije voljela, zezala ih je, svetila im se zbog bola koji joj je Marko nanjeo. Jos ga je voljela, ma koliko se trudila da to sakrije. Takvo ponasanje ju je drzalo malo vise od godinu dana.
     Onda je upoznala Dragana. Bio je pet godina stariji, imao je najbolja i najskuplji automobil, najbrzi motor, kucu koja lici na hotel, crnu kosu, crne oci, "lice anđela" kako je govorila. Medjutim, ono sto sam ja znala, a ona nije mogla pored opcinjenosti njime da primjeti, je da se ispod tog lica andjela krije nesto drugo.
     Dragan je imao 21 godinu, nije nista studirao, zivio je na racun roditelja, mijenjao je djevojke tri puta na dan, pio, pusio, ponekad se i drogirao. Nije bio ni neki lepotan, ako cemo iskreno. Međutim, bio je veliki sarmer, ribe su padale na njegove fore, mirisao je na najskuplje parfeme, uvijek je bio lijepo obucen - jednostavno, devojke su sjekle vene zbog njega.
     Ali, moja Ana nije. Njoj je bila dovoljna lekcija pod imenom Marko da shvati zlatno pravilo: ako decko pored tebe ima jo 2-3 devojke nije vrijedan truda, ima onih za koje mozes biti jedna i jedina. Dragan je prema njoj bio takav u pocetku. Zabavljao se sa plavusama, crnkama, udatim, razvedenim, mladim, starijim, nije mu bilo vazno, a službeno je bio njen decko.
     Raskinuli su. Ana to nije htjela trpjeti.
     Ali, ubrzo su se pomirili. Ostavio je sponzoruse koje su ga jurile, bio je samo njen. Cesto joj je pustao Djokinu pesmu: "citav zivot jurile su me plave, sve neke iste kao kopije, hej moje plave, dosle ste mi glave, dosadne krvopije, HOCU JEDNU MALU GARAVU, da je gricnem kao jabuku..." Ne znam da li se bio zaljubio u nju, ponekad mislim da jeste, a ponekad, opet, pomislim da on to ne ume. Sve u svemu, bili su zajedno non-stop. Vozili su se autom, motorom, isli zajedno u diskoteke, kafice, provodili se. Spavala je s njim nekoliko puta. Nije joj bio prvi, ali je govorila da je on njena treca i najveca ljubav. Da se sve nastavilo kako je pocelo, ja mislim da bi se oni vencali odmah nakon njene srednje skole. Ali, sudbina je htela drugacije.
     Te proklete veceri, bio je petak 13, otisli su na neku zabavu. Tad su se prvi put posvađali. Rekao joj je da se promjenila, da nije vise ona devojka koju je upoznao. Da je postala gruba prema ljudima, smatrala ih manje vrijednim, svaku lepu devojku smatrala zakletim neprijateljem, uvek zeljela da bude najbolja u svemu, "gazila preko leseva" da bi ostvarila ono sto hoce. Govorio joj je da previse pije i pusi, da to ne valja.
     - U sta si se to pretvorila, mala? - pitao je, ali nije dobijao odgovor.
   Šutjela je. Nije znala sta da mu odgovori.
     Dragan i ja, njena najbolja prijateljica, smo bili jedine osobe na ovom svetu prema kojima se normalno ponasala. Ali, u poslednje vreme se i to promenilo.
     - Daj, oladi Dragane! - bilo je sve sto je rekla. - Ajde, idemo kuci.
     Trazila je da vozi. Dragan se bunio, govorio joj da je pijana, ali nije slusala. Sjela je u njegov crni kabriolet. Imala je opet onaj cudan sjaj u ocima, gotovo bolestan i ludacki. Vozila je brzo, vrisnula je na sav glas i pustila volan.
     - Ana, ne zajebavaj se s tim, pijana si, udaricemo u nesto... - dreknuo je Dragan.
     Nije se obazirala. Ponovila je to, pustila volan i podigla ruke visoko u vazduh. U tom trenutku je iza krivine naisao kamion i dva automobila iza njega. Dragan je zgrabio volan, ali prekasno...
     U pola pet ujutru je zazvonio telefon. Javila sam se i cula Aninu mamu kako govori nesto nepovezano. Sve sto sam razumjela je da je Ana imala udes.
     Odjurila sam u bolnicu. Vidjela sam uplakane ljude, nosila na kojima su je doneli su bila skroz krvava. Dragan je imao posjekotinu na glavi i polomljenu ruku. Bio je pod stresom, dali su mu sedative da se smiri. Zelela sam da cujem detalje, kako se to dogodilo. Nije znao da mi kaze nista osim: - Ja sam kriv, nije trebalo da joj dozvolim da vozi. Bila je pijana, trebala sam ju sprjeciti...
     Ja sam bila u soku. Jedna zena mi je ispricala kako se sve dogodilo. Rekla mi je da su udarili u kamion, da je Ana izletjela iz auta. Nisam mogla vjerovati.
     Tjesila sam Anine roditelje. Svi smo bili u soku. Posle pola sata se pojavio doktor. Anina majka je potrcala prema njemu.
     - Kako je ona? Dobro je, zar ne? Da li je povrjedila kicmu? Moci ce da hoda, recite mi nesto, pobogu!
     Doktor je tiho rekao:
     - Zao mi je gospodjo. Vasa cerka je izletela iz auta. Srce joj je stalo na mestu, izgubila je mnogo krvi...Primite moju sućut.
     Ne mogu opisati osjecaj koji smo svi imali tog trenutka.
     Od doktora sam saznala svaki detalj. Od silnog udara njeno srce se pomerilo i prestalo raditi istog trenutka. Pored toga, izgubila je mnogo krvi, imala teski potres mozga, polomljene obe noge, kicmene prsljenove. Da je prezivela, bila bi u komi ko zna koliko, a ako bi se ikada probudila iz kome ostala bi nepokretna.
     Tuzna povorka ljudi u crnom, njeni najblizi izgledali su kao sjenke. Kovceg nisu otvarali. Zeljeli su da je ljudi zapamte onakvu kakva je bila. Lijepa, najljepsa. Bar dvadeset ljudi je govorilo na sahrani, svi su plakali, sahrana je trajala tri sata. Kako da su svi odugovlacili, kao da niko nije zeleo da se oprosti od nje, zauvjek.
     Od tada je proslo neko vrijeme. Rane su jos uvek svjeze.
     Sa Draganom sa nedavno pricala. On ne moze da se pomiri sa cinjenicom da Ane vise nema. Njenu sliku u najvecem formatu koji postoji je uramio. Gleda u nju, tuguje, pije, ne shvata sudbinu koja mu je uzela.
     Ja sam tuzna, ali se trudim da tu tugu nekako sakrijem. Ma sta da se desi, idi dalje - Ana je to uvijek govorila.
     Ali, nje nema da mi sada pruzi podrsku, da me svako vece pita: "A sto se ne smuvas s onim, bas je sladak? Ili sa onim tamo, to mi je prijatelj, lako cu ti ga srediti...", da mi gleda u čašu, da mi pomaze oko matematike, da se smeje i kad nema razloga za smeh i radost.
     Zivot ide dalje, to je tacno, ali kako i na koji nacin, to zavisi malo od nas, a malo i od Boga...